МУЗЕЈ ТРУБЕ

Музеј трубе је посвећен обележавању педесетогодишњице постојања Сабора трубача у Гучи. Када се тачно пре пола века, 14. октобра 1961. године, под липом у самој порти цркве огласио први звук трубе, нико није могао претпоставити да ће такмичење сеоских трубача прерасти у тако велику музичку манифестацију и да ће добити тако велике светске размере.

Мала Гуча у срцу Драгачева постала је престоница трубе на читавој планети. Једна скромна идеја годинама се уздизала и узлетела у светске висине. Име Драгачева и Гуче, попут громогласног звука трубе, разнето је по читавом свету.

muzej eksponatiОпштина Лучани и Културни центар (тадашњи Центар за културу, спорт и туризам) општине Лучани у Гучи, Музејом трубе изражавају захвалност самој идеји оснивања Сабора трубача, као и члановима његовог првог организационог одбора, у чијем саставу су били: Властимир Лале Вујовић, професор Никола Ника Стојић, књижевник Бранко В. Радичевић, професор Радослав Протић, учитељ Томислав Протић, наставник Коста Луковић, наставник музике Станојла Ђорђевић Јовановић, учитељ Срећко Смиљанић, наставник Јован Пајовић и службеник Радомир Протић.

Културни центар и Туристичка организација "Драгачево" Гуча постали су главни носиоци ове манифестације. Свакако да велика заслуга припада свим радницима ових установа, који су својим радом и залагањем допринели да Сабор трубача из године у годину буде све организованији, садржајнији и масовнији. Музеј трубе је захвалан и сваком појединцу који је на било који начин допринео да ова културна манифестација опстане свох протеклих педесет и више година.

Посебна улога припада трубачима, најпре сеоским из драгачевског краја и околине, који су започели Сабор, на тренутак оставили рало и мотику и који су на Покров Пресвете Богородице својим жуљавим рукама подигли трубе, поносно ка небеским висинама. Наредних година Гуча широм отвара врата и у своје такмичарске редове прима трубаче из читаве земље. Гуча убрзо постаје колевка и престоница трубе, која у новије време окупља и бројне оркестре из читавог света.

Циљ сталне поставке МУЗЕЈ ТРУБЕ јесте да представи Сабор трубача као једну веома важну културолошку и социолошку категорију.

 

 
РАЈКА БОРОЈЕВИЋ И ДРАГАЧЕВСКЕ ТКАЉЕ
 

rajka borojevic muzej 

У оквиру Музеја трубе налази се и стална поставка "Хеорина једног времена - Рајка Боројевић и драгачевске ткаље". Овим пројектом је представљена ткачка делатност драгачевских жена друге половине прошлог века. Сачуване од заборава надалеко познате драгачевске ткаље које су обележиле једно време и које су допринеле да се још пре Драгачевског сабора трубача у Гучи име Драгачева пронесе читавим светом. Изложбеном поставком приказано је како је настала Драгачевска задруга жена, како су се најдаровитије ткаље из овог краја организовале и шта је за њих значило име Рајке Боројевић. На пројекту су радиле Снежана Шапоњић Ашанин и Марија Павловић.

rajka borojevic portretРајка Боројевић је рођена 1913. године у херцеговачкој породици Шотра. завршила је Учитељску школу. Након удаје једно време живи на Косову, а када је почео Други светски рат живела је у Бања Луци. Бежећи испред усташког ножа, од кога су страдали и њени родитељи, стиже у Србију, тачније у Драгачево. Две тешке ратне године (1941-1943) са двоје мале деце преживела је у кући Спасоја Тадића у селу Доњи Дубац. Гостопримство које су јој указали Драгачевци носила је дубоко у свом срцу и трајно су је везали за овај крај. Родило се нераскидиво пријатељство.

Са својим ратним пријатељима из Драгачева поново се среће 1951. године када са својом породицом долази да их посети. Том приликом у свој дневник је записала: "Нарочито се радујем што опет, као за време рата, осећам блискост са овим народом. Размишљам како бих им помогла. Та идеја није од јуче. Носим је још од ратних дана. Понела сам је одавде, као обећање самој себи". Заиста, Рајка је остварила свој завет. Од тада редовно долази у Дубац, помаже становницима, а пре свега женама. Жене су од Рајке стицале знања о хигијени, исхрани, васпитању деце, лепом понашању. Течајеви које је Рајка самопрегорно рганизовала били су без помоћи било којих институција. Захваљујући њеној енергији и упорности , али и томе да су је жене волеле и да су јој веровале, Драгачевске заједно са својим рукотворинама стижу у свет.

Године 1955. основана је секција задругарки. Организоване су приредбе и откуп изатканих предмета. Целокупан приход улагале су у путовања и даље образовање. Готово да не постоји земља у Европи у којој нису гостовале жене Драгачева. Самостална Драгачевска задруга жена настала је 1962. године. Таква, а ни слична организација, није постијала ни у једној земљи Европе.

Рајка Боројевић је добитница више значајних награда: Орден рада, 1968; Децембарска награда општине Лучани, 1968; Привредна комора Краљево, 1970; Вукова награда, 1972.

 

All for Joomla All for Webmasters