ВЕРСКИ ОБЈЕКТИ

sara

 

МАНАСТИР СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ

- Силазак Светог Духа на Апостоле -
50. дан по Васкрсу
 
manastir svete trojice
 

Године 1836. кнез Милош Обреновић је издао наредбу под бројем 3461 у којој тражи да се попишу сви манастири у Србији. Образоване су комисије којима је између осталог постављен задатак да проуче настанак манастира и да о свему прикупе писане податке и документа. За Чачански округ чланови комисије су били: Милија Илић, помоћник начелства и члан суда, Василије Симић, члан суда и прота Јанко Молер Михаиловић из Негришора (Раздоље). Комисија у том саставу је тада утврдила да је манастир Тројица зидан у исто време када и кабларски манастир Благовештење.За Благовештење се зна да потиче из доба Немањића који је након 1459. године доживео судбину да буде спаљен и порушен. Манастир Тројица је нешто млађи од манастира Сретење, јер су манастир Тројицу зидали сретењски калуђери.

Године 1850. манастир је обновљен и украшен о трошку "Србског Правитељства". Са западне стране цркве присједињен јој је велики звоник на коме су се налазила два звона. Скоро пола века касније, 1897. године, од силне воде и одроњавања земље пао је манастирски зид, звоник се накривио, црква напукла, а остале зграде биле су неупотребљиве. Пуник 40 година испуцала црква је била затворена, све до 1937. године када је обновљена.

У манастиру Свете Тројице налази се један велики престони, златом и срмом извезен, крст од велике уметничке вредности који данас представља необичну реткост. Поред тог крста у манастиру се налазе и две јединствене престоне иконе - Спаситељева и Богородичина. Иконе величине 70џ50 цм рађене су 1635. године на тешкој смоловитој боровини, преко које је превучено грубо ланено платно.

Манастирска слава је Силазак Светог Духа на Апостоле (или: духови, тројице, педесетница) празнује се педесети дан по Васкрсу.

 

sara

 

МАНАСТИР СРЕТЕЊЕ

- Сретење Господње -
15. фебруар

 

manastir sretenje

Први писани помен о манастиру Сретење имамо у првој половини 17. века. На рукописном јеванђељу писаном у Јовању 1571. године, за манастир Сретење, има један запис, истина 60 и више година писан након јеванђеља, који гласи: "Да се знае како се сија книга свјатое евангелие заложи игумен Гаврил и Јеремија поп и Серафим свјатому монастиру Срјетенију за три хиљаде при игумену кир Јоаникију и проиг. Лаврентију и проиг. Максиму и прог. Серафиму и Симеону и Ђирјаку и Петронија и попу Теодору и попу Макарија и ту се обрјете и даскал Јевтимије Хилендарац б љето 6145". Из овог великог броја калуђера, односно кир, игумана и тројице проигумана, који се помињу у запису, произилази да је манастир Сретење 1637. године цветао упоредо са Никољем у коме је у то време било око 300 калуђера.

У погледу начина на који је вршен избор места за зидање овог манастира, могао би се датум зидања померити за готово 200 година уназад, управо у доба инвазије калуђера из Свете горе након Мааричке битке, или пак у доба након премештања Патријаршије 1382. године из Пећи у Жичу када је настало интензивно подизање цркви иманастира у долинама Западне и Голијске Мораве.

Како је Вук Караџић својевремено записао, народно предање каже да су свети оци приликом одабира места за изградњу манастира бацили круну у небо и гледали на ком ће се месту она зауставити како би на истом том месту подигли цркву. Место одакле је круна бачена данас се зове Корона.

У доба општих пустошења и рушења цркви и манастира од стране Турака, порушен је и овај првобитни манастир Сретење. Када је 1818. године поново зидан манастир, на сред цркве налазио се висок црни граб толико дебео да га два човека нису могла обухватити. Судећи по овом стогодишњем грабу манастир је запустео одмах након сеобе под Арсенијем Чарнојевићем када су цркве и манастири остали пусти.

После 1815. године када су прилике у Србији биле сређене и када су успостављени добри односи са Турцима, дошло је време да се и овај манастир обнови. Нићифор Вукосављевић - Максимовић, каснији епископ ужички са седиштем у Чачку, често је навраћао на рушевине овог манастира, будући да је 1803. године похађао школу у манастиру Свете Тројице. Када се замонашио и када је стекао довољно новца, одлучио је да осим манастира Преображење кога је већ обновио, обнови и старо Сретење.

Са десетак мајстора из Негришора прво је извађен црни граб и с великом муком прекотрљан је преко старих темеља цркве. Радови на зидању манастира брзо су напредовали и ускоро је на његовим западним вратима освануо натпис "Сеј свјати храм Сретенија Господња созида своим трудом и трош: Јеромонах Никифор Максимовић 1818 од Христа по том бист Ужички Епископ и обгради манастир зидом и келијама и снабдје потребама свим за вјечити помен".

Након 22 године цела унутрашњост цркве живописана је "иждивением Епископа Ужичког Господина Никифора Максимовића, бист молери Живко Павловић, жит. Пожаревачки и Никола Јанковић из Окрида, месеца ноемб. 26 љета Господња 1844".

Од тог живописа ајупадљивија је једна фреска у олтару на стубу између царских и северних двери која носи наслов: "Свјашченик недостоин служити свјатују тајну свјазан от ангела". Наиме, приказан је свештеник у одори коме је неспремном и недостојном да служи свету литургију анђео Господњи везао руке. Та фреска, јединствен примерак у православној иконографији, насликана је на добро одабраном месту како би опоменула свештено лице при ступању у олтар, пре него што приступи светим тајнама.

Данас се у манастиру чува Никифоров златоткани епитрахиљ којим је служио прву службу у обновљеном манастиру. Такође се у манастиру чува и једно велико и тешко јеванђеље златом опточено, које је ту донето 1846. године као поклон из Русије, а у ризници манастира се осим тога налази и портрет Никифора Максимовића за који се верује да је израђен од стране Јанка Молера Михаиловића.

 

sara

 

ЦРКВА У ТИЈАЊУ

- Св. великомученик Прокопије -
21. јул

 

crkva tijanje

Подаци о времену настанка ове цркве као и о њеном ктитору који је исту сазидао, налазе се на узиданој плочи на јужној страни цркве, на којој је забележено: "1810 године здје совершисја храм свјатаго В. м. Прокопија с трудом свјашченика Јосифа Миловановића поп: (овића) бившег житеља тијањског и пароха истог х: (рама) гдје и мошчи овог покојника с ниже овог надписа уз храм тихо почивају. Преставио се је у вјечност 14 септембра 1827 г. Овај спомен подиже му благодарни син јего Петроније Поповић".

Године 1826 ову цркву је посетио Јоаким Вујић који је за њу казао: "Овде на крај овог села јест једна мирска церква, истина мала, обаче от камена созидана". Данас она није тако мала као што је била тих година јер је 1856. године додатно продужена. Такође је и на њеној западној страни озидан врло леп звоник.

Њен првобитни иконостас 1813-1814. године оштећен је од стране Турака, па је 1816. године, Јанко Молер Михаиловић, негришорски прота и иконописац осликао и подигао нови иконостас, који се ту налазио све до 1938 године када је, због дотрајалости, замењен новим уметничким иконостасом кога је у дуборезу радио познати живописац Иван Мељником у Битољу.

У тијањској цркни постоји један минеј на коме постоји следећи запис: "Сеј минеј задоби раб божи Никола Благоевић житељ Пуовскиј на Сјеници када су под владом Кара-Ђорђа војевали; бившега вожда народа Србскога од 1804-1813 г. - Протојереј Драгачевски Молер и парох тијањски Јанко Михаиловић - Исти минеј приложи од Николе у цркву Тијањску при пароху ондашњем Јосифу Поповићу Пузићу"

 

sara

 

ЦРКВА У ГУЧИ

- Сабор Св. Архангела Михаила и Гаврила -
26. јул

 

crkva guca

Стара гучка црква налазила се у Драгачици (испод гробља које се зове Гротница) недалеко од варошице Гуче, која је подигнута пред крај 18. века. Постоји предање да је ту и раније постојала црква и да су је Турци сравнили са земљом. О цркви Драгачици има и писаних докумената. Запис који је у њој постојао изнад десне певнице гласио је овако: "Произволением Отца и поспјешенијем Сина и совершением свјатаго Духа сеј храм свјатаго Архангела Михаила и Гаврила и прочих сил бесплотних зидати из темеља поче се на 1794 љето от рождества Христова Априла месева 15-ог дња, а совершисја с еликим трудом иждивением Господина проте Молутина Илитја и попа Павла Николича и попа Јована Савића из села Горачића со свјема Господарима Ристијанима, кметовима и ктиторима малим же и великим и с помошчију Божијејупочесмо при великом зулуму и насилију Турскога цара Султан-Ахмида при власти јего и Везиру белиградском хажди Мустај-Паши Шиничкиј; и тога времена Грек из Стамбола и Еписком сеја Епархии Господин Даниил бијаше, и совершисја свјатих храм третијаго љета месеца Августа 10-ог дне на 1797 љета при рјеци Гучкој".

Иако је протекло пуних 30 година од подизања ове цркве па до Вујићевог доласка у њу, који је иначе и претходни запис преписао, ипак је он назива старом црквом, што значи да су је Турци поново палили и рушили у времену 1804-1810. године, када је прота Милутин водио више бојева против Турака у Драгачеву.

Дотрајала "стара црква" у Драгачици остављена је времену и оно је учинило своје.

Године 1828. почело се са радовима на подизању данашње цркве у Гучи, а која је изграђена 1831. године. У цркви се налазио цео иконостас из 1797. године, који је пренет из старе цркве, а обновљен од стране проте Јанка Молера Михаиловића у времену 1846-1848. године, а који се данас чува у црквеном дому.

На царским дверима ондашње цркве налази се једна икона која је осим старости веома карактеристична и по својој реткости у српској православној иконографији. Ова икона представља Исуса из младалачког доба како спава на узвишици једног брда. Рађање сунца које се помолило од половине иза брда осветљава његову божанску главу, а истовремено чини и ореол. Под Христовим босим ногама уздижу се из траве љиљани, о којима ће он на Гори Блаженства - Кори Хатину као благовесник изговорити оне чудесне речи: "А за одијело што се бринете? Погледајте на љиљане у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да ни Соломун у својој слави не обуче се као један од њих" (Мат. VI. 28-29)

За надверну икону заспалог Спаситеља није се знало све док за свештеника у Гучу није дошао Алекса Тодоровић који је сам предузео чишћење почашалог иконостаса и том приликом пронашао ову скривену икону, која иначе чини саставни део царских двери.

sara

 

ЦРКВА У ГОРАЧИЋИМА

- Рођење Пресвете Богородице -
21. септембар

 

crkva goracici

Изградња цркве у Горачићима започета је 1807. године и завршена је након три године од почетка градње. Њени ктитори су свештеници Јован Савић из фамилије Кнежевића из Властељица и Лука Кнежевић. Двадесетосмог септембра 1826. године цркву је посетио Јоаким Вујић који је записао следеће: "Ова црква держи један мало воћњак и ливаду на гробљу и за овај грунт плаћа спахији Турчину на годину главницу по шест гроша и један пар чараца". Поред тога Вујић је назива и малом, али је она данас заправо већа јер је 1856. године дограђена па је добила на дужини. Ова црква има изванредну акустичност која настаје услед тога што је у сводове узидано и на једној и на другој страни по десетину тестија, чији грлићи вире из дебелих зидова.

У цркви се налазе две спомен плоче откривене 1903. године у спомен изгинулих грађана горачићке општине 20. фебруара 1893. године у чувеној Горачићкој буни. Од 1929. до 1933. године црква је била затворена због појаве напрснућа зидова, а која је санирана захваљујући њеном пароху Миодрагу Шолајићу. Међутим, подземне воде и даље су угрожавале овај храм. Појавило се клизиште, које је претило да уништи цркву. Због тога су после 1985. године предузети радови на спасавању храма, уз материјалну помоћ општине Лучани.

Црква се налази под заштитом државе.

sara

 

ЗБЕГ ЦРКВА КАЂЕНИЦА

 
kadjenica
 

Када је 1815. године отпочео Други српски устанак, готово сви они што су могли да носе оружје ступили су у борбе у Чачку и на Љубићу, а нејач из целог доњег дела Драгачева повукла се у Обчарске пећине. Пећина Кађеница се налази испод Дебеле Горе, до саме Западне Мораве, на дну Дучаловића. Отвор, који ни мало не личи на улаз у пећину, нити пак подсећа на то да се тамо иза њега крије пространа пећина, гледан споља изгледа као некаква пукотина у стени. У ту пећину сакриле су се стотине нејачи, межу којима је било и доста деце. Турци су дошли пред пећину и иу ливаде манастира Благовештењапренели су један стог сламе од јечма, њиме су затворили улаз од печине и сламу потпалили. Дим и ватра угушили су сав народ у пећини. Од свега тога до данас остале су кости нејачи драгачевске, већином из села Дучаловића, Дљина, Ђераћа и Лучана, као сведочанство турске свирепости. Пећина се од тада прозвала Кеђеница, због дима и када, начина на који је народ угушен. О овом збегу није постојало много сазнања што је подстакло 1931. Страхињу Циврића, тадашњег учитеља из Јелен Дола, да однесе неколико костију у Београд на анализу, како би се њоме утврдило време од када потичу кости.

Касније су кости поцрнеле од дима и ватре смештене у два камена саркофага који су постављени поред престола у средини пећине, која је данас сређена за посетиоце.Приступ у саму пећину, кроз чију стену је пробијен велики отвор, омогућен је степеницама које се налазе испод великог крста који подсећа да се на овом месту десила велика трагедија.

 

All for Joomla All for Webmasters