СПОМЕНИЦИ КУЛТУРЕ

sara

 

НЕГРИШОРСКО ГРОБЉЕ

 
negrisorsko groblje
 

Велико негришорско гробље налази се на благој падини у центру села и још увек је активно. Највећи број споменика потиче из XIX века, мада је сачувано и неколико римских стела, које je новодосељено становништво користило као сполије за надгробнике. Према врсти камена од којег су направљени, споменици на негришорском гробљу могу се поделити на оне исклесане од пешчара и од белог студеничког мермера. У обликовном смислу уочавају се стилизовани крстови, најчешће мермерни, надгробне плоче од пешчара у комбинацији са стубом a, најзаступљенији је камени квадар, најчешћи облик споменика у читавом Драгачеву. Велики број споменика подигнут је изгинулим војницима, страдалим на разним бојиштима на којима је требало бранити отаџбину. У мирним раздобљима, становници Негришора били су сточари, земљорадници, занатлије, ученици, виђенији људи. Приликом израде надгробних споменика каменоресци су се трудили да мноштвом симбола јасно представе покојника, односно да сликовито прикажу њихов минули живот. Негришорски споменици одликују се и богатством занимљивих, исцрпних епитафа. Споменике су радили искусни драгачевски мајстори препознатљивог ликовног израза, који су, свесни своје мајсторске умешности и вредности, уклесали имена на својим делима као препоруку за нове поруџбине.

Централни простор гробља заузимају гробови чланова породице проте Јанка Молера Михаиловића, чувеног зографа, који се прославио својим радовима из прве половине XIX века. Најлепши и највреднији споменик, на којем је представа коњаника са уздама на којима пише УСТАВ, је на гробу протиног сина Сретена, среског писара који се упокојио 1848. године.

 

sara

 

ЛАПИДАРИЈУМ У ГУЧИ

 

lapidarijum u guci

Надгробни споменици Драгачева, изузетних ликовних и текстуалних порука, заслужују посебну пажњу службе заштите, стрпљиво и зналачко истраживање, које је краљевачки Завод спроводио у неколико година. Као резултат истраживања наметнула се потреба њиховог чувања и продужетка трајања. Примењена су три начина заштите: заштита in situ читавог гробља у Негришорима, заштита појединачних споменика и дислокација највреднијих и најугроженијих примерака. За нову локацију на којој ће се поставити измештени споменици изабрана је зараван поред потока, недалеко од Основне школе у Гучи. За потребе њихове адекватне презентације и заштите подигнута су три функционално повезана објекта, надстрешнице, налик некадашњим собрашицама, кроз које поред 33 постављена споменика воде калдрмисане стазе. Споменици у лапидаријуму, исклесани током XIX и почетком ХХ века, разврстани су тематски у неколико мањих група (деца, девојке, младићи, војници, занатлије, угледни људи). Постављање споменика изведено је потпуно исто као на оригиналној локацији у односу на стране света, као и на дубину укопавања. Изградња лапидаријума и измештање споменика изведено је по пројекту архитекте С. Милошевић и етнолога Р. Павићевић-Поповић.

 

sara

 

КУЋА СА ЖИВОПИСОМ БРАНКА ШОТРЕ У ДОЊЕМ ДУПЦУ

 

kuca tadica

Тадића кућа у Доњем Дупцу је веома специфично и оригинално дело. Једноставна сеоска кућа на врху брега са којег се види добар део Драгачева, у годинама Другог светског рата осликана је сценама и мотивима из народног живота. Познати револуционар и сликар Бранко Шотра, током 1942. и у јануару 1943, са сестром Рајком Боројевић, из ове куће, радио је на ширењу ослободилачких идеја код омладине и мештана Драгачева. Уметник који је пре рата активно сликао и излагао, није био у могућности да слика током боравка у Дупцу, па је осликавањем куће оставио траг свог боравка и скривања. Идеализоване, али са сензибилитетом и снагом обликоване фигуре жена и мушкараца, као и разноврсне сцене свакодневног живота и сеоских пејзажа, изванредно су уклопљени у амбијент куће. У стилу сеоског неокласицизма насликане су композиције За вечером, Посело, Мајка са дететом, две мртве природе у медаљонима, Младић са корпом јабука, Старац откива косу и Тесар. У соби стоји сигнатура Љета 1942 на основу које сазнајемо када је кућа осликана. Из фигура избијају снага, животност и оптимизам, у инат околностима под којима су настале. Слике су рађене техником фреско-секо, на кречом препарираном зиду, врло оскудним средствима, зидним бојама у праху. Конзерваторско-рестаураторски радови на архитектури и сликаним композицијама изведени су 1975. године

 

sara

 

МАНАСТИР СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ

- Силазак Светог Духа на Апостоле -
50. дан по Васкрсу
 
manastir svete trojice
 

Године 1836. кнез Милош Обреновић је издао наредбу под бројем 3461 у којој тражи да се попишу сви манастири у Србији. Образоване су комисије којима је између осталог постављен задатак да проуче настанак манастира и да о свему прикупе писане податке и документа. За Чачански округ чланови комисије су били: Милија Илић, помоћник начелства и члан суда, Василије Симић, члан суда и прота Јанко Молер Михаиловић из Негришора (Раздоље). Комисија у том саставу је тада утврдила да је манастир Тројица зидан у исто време када и кабларски манастир Благовештење.За Благовештење се зна да потиче из доба Немањића који је након 1459. године доживео судбину да буде спаљен и порушен. Манастир Тројица је нешто млађи од манастира Сретење, јер су манастир Тројицу зидали сретењски калуђери.

Године 1850. манастир је обновљен и украшен о трошку "Србског Правитељства". Са западне стране цркве присједињен јој је велики звоник на коме су се налазила два звона. Скоро пола века касније, 1897. године, од силне воде и одроњавања земље пао је манастирски зид, звоник се накривио, црква напукла, а остале зграде биле су неупотребљиве. Пуник 40 година испуцала црква је била затворена, све до 1937. године када је обновљена.

У манастиру Свете Тројице налази се један велики престони, златом и срмом извезен, крст од велике уметничке вредности који данас представља необичну реткост. Поред тог крста у манастиру се налазе и две јединствене престоне иконе - Спаситељева и Богородичина. Иконе величине 70џ50 цм рађене су 1635. године на тешкој смоловитој боровини, преко које је превучено грубо ланено платно.

Манастирска слава је Силазак Светог Духа на Апостоле (или: духови, тројице, педесетница) празнује се педесети дан по Васкрсу.

 

sara

 

МАНАСТИР СРЕТЕЊЕ

- Сретење Господње -
15. фебруар

 

manastir sretenje

Први писани помен о манастиру Сретење имамо у првој половини 17. века. На рукописном јеванђељу писаном у Јовању 1571. године, за манастир Сретење, има један запис, истина 60 и више година писан након јеванђеља, који гласи: "Да се знае како се сија книга свјатое евангелие заложи игумен Гаврил и Јеремија поп и Серафим свјатому монастиру Срјетенију за три хиљаде при игумену кир Јоаникију и проиг. Лаврентију и проиг. Максиму и прог. Серафиму и Симеону и Ђирјаку и Петронија и попу Теодору и попу Макарија и ту се обрјете и даскал Јевтимије Хилендарац б љето 6145". Из овог великог броја калуђера, односно кир, игумана и тројице проигумана, који се помињу у запису, произилази да је манастир Сретење 1637. године цветао упоредо са Никољем у коме је у то време било око 300 калуђера.

У погледу начина на који је вршен избор места за зидање овог манастира, могао би се датум зидања померити за готово 200 година уназад, управо у доба инвазије калуђера из Свете горе након Мааричке битке, или пак у доба након премештања Патријаршије 1382. године из Пећи у Жичу када је настало интензивно подизање цркви иманастира у долинама Западне и Голијске Мораве.

Како је Вук Караџић својевремено записао, народно предање каже да су свети оци приликом одабира места за изградњу манастира бацили круну у небо и гледали на ком ће се месту она зауставити како би на истом том месту подигли цркву. Место одакле је круна бачена данас се зове Корона.

У доба општих пустошења и рушења цркви и манастира од стране Турака, порушен је и овај првобитни манастир Сретење. Када је 1818. године поново зидан манастир, на сред цркве налазио се висок црни граб толико дебео да га два човека нису могла обухватити. Судећи по овом стогодишњем грабу манастир је запустео одмах након сеобе под Арсенијем Чарнојевићем када су цркве и манастири остали пусти.

После 1815. године када су прилике у Србији биле сређене и када су успостављени добри односи са Турцима, дошло је време да се и овај манастир обнови. Нићифор Вукосављевић - Максимовић, каснији епископ ужички са седиштем у Чачку, често је навраћао на рушевине овог манастира, будући да је 1803. године похађао школу у манастиру Свете Тројице. Када се замонашио и када је стекао довољно новца, одлучио је да осим манастира Преображење кога је већ обновио, обнови и старо Сретење.

Са десетак мајстора из Негришора прво је извађен црни граб и с великом муком прекотрљан је преко старих темеља цркве. Радови на зидању манастира брзо су напредовали и ускоро је на његовим западним вратима освануо натпис "Сеј свјати храм Сретенија Господња созида своим трудом и трош: Јеромонах Никифор Максимовић 1818 од Христа по том бист Ужички Епископ и обгради манастир зидом и келијама и снабдје потребама свим за вјечити помен".

Након 22 године цела унутрашњост цркве живописана је "иждивением Епископа Ужичког Господина Никифора Максимовића, бист молери Живко Павловић, жит. Пожаревачки и Никола Јанковић из Окрида, месеца ноемб. 26 љета Господња 1844".

Од тог живописа ајупадљивија је једна фреска у олтару на стубу између царских и северних двери која носи наслов: "Свјашченик недостоин служити свјатују тајну свјазан от ангела". Наиме, приказан је свештеник у одори коме је неспремном и недостојном да служи свету литургију анђео Господњи везао руке. Та фреска, јединствен примерак у православној иконографији, насликана је на добро одабраном месту како би опоменула свештено лице при ступању у олтар, пре него што приступи светим тајнама.

Данас се у манастиру чува Никифоров златоткани епитрахиљ којим је служио прву службу у обновљеном манастиру. Такође се у манастиру чува и једно велико и тешко јеванђеље златом опточено, које је ту донето 1846. године као поклон из Русије, а у ризници манастира се осим тога налази и портрет Никифора Максимовића за који се верује да је израђен од стране Јанка Молера Михаиловића.

sara

 

ЦРКВА У ГОРАЧИЋИМА

- Рођење Пресвете Богородице -
21. септембар

 

crkva goracici

Изградња цркве у Горачићима започета је 1807. године и завршена је након три године од почетка градње. Њени ктитори су свештеници Јован Савић из фамилије Кнежевића из Властељица и Лука Кнежевић. Двадесетосмог септембра 1826. године цркву је посетио Јоаким Вујић који је записао следеће: "Ова црква держи један мало воћњак и ливаду на гробљу и за овај грунт плаћа спахији Турчину на годину главницу по шест гроша и један пар чараца". Поред тога Вујић је назива и малом, али је она данас заправо већа јер је 1856. године дограђена па је добила на дужини. Ова црква има изванредну акустичност која настаје услед тога што је у сводове узидано и на једној и на другој страни по десетину тестија, чији грлићи вире из дебелих зидова.

У цркви се налазе две спомен плоче откривене 1903. године у спомен изгинулих грађана горачићке општине 20. фебруара 1893. године у чувеној Горачићкој буни. Од 1929. до 1933. године црква је била затворена због појаве напрснућа зидова, а која је санирана захваљујући њеном пароху Миодрагу Шолајићу. Међутим, подземне воде и даље су угрожавале овај храм. Појавило се клизиште, које је претило да уништи цркву. Због тога су после 1985. године предузети радови на спасавању храма, уз материјалну помоћ општине Лучани.

Црква се налази под заштитом државе.

 

sara

 

АРХЕОЛОШКО НАЛАЗИШТЕ ГРАДИНА У ГРАБУ

 

gradina na jelici

Археолошко налазиште Градина смештено је на једном од доминантних врхова планине Јелице. О значају налазишта говори и чињеница да обухвата површину од око 22 ха, као и да представља вишеслојан археолошки локалитет (енеолит, бронзано доба, гвоздено доба, римски период). Подизање великог утврђења, које је имало централну улогу у окружењу, повезано је са периодом Јустинијанове грађевинске делатности на Балкану. Избор положаја условљен је немирним временима током Сеобе народа. Унутар града су констатоване засебно брањене четврти (Горњи град, Северно и Јужно подграђе). До сада је, поред делова бедема, кула и капија, откривено и око 20 зграда световне намене, као и остаци пет цркава, од којих је једна имала и крстионицу. По величини брањеног простора, као и до сада истраженим грађевинама, Градина је морала бити административни центар региона. Сондажна археолошка ископавања отпочела су 1984, али већ од 1985, због значаја локалитета прерастају у систематска и уз мање прекиде трају до данас.

All for Joomla All for Webmasters